Jako Tužan Dečko

Jedina iskrena ljubav koju čovek može da ima je LJUBAV  PREMA HRANI!!!

Dragi dnevniče.. bile su prve reči koje bih pisao dok su mi velike slane kapi klizile niz obraze... Uvek sam dnevnik pisao kada mi je bilo jako teško i kada sam gubio volju za životom i volju da trpim uvrede na moj izgled...

Uvek bih odlazio u lokalnu čitaonicu, cepao papir iz sveske i na njemu ispisivao reči koje su me bolele.. sitnim sitnim slovim ( matematičari pišu sitno, a i nisam hteo da povećavam svoju tugu). Velikim slovima stajale bi samo reči koje me muče - RUGAJU TI SE, ZAŠTO SAM JA DRUGAČIJI, SAM SAM, i tako dalje ( ne bih sve odmah da otkrivam).

Bol je bila jaka. Želeo sam da neko ko me ne poznaje pročita moj dnevnik, da me "sasluša", ali nikada nisam želeo da to bude osoba koju poznajem (neko iz familije) ili neki psiholog. Naročito me je bolelo kada bih počeop da pišem regularni dnevnik, a neko ga iz porodice krene da čita.. Nisam imao sa kime da razgovaram.

Plakao sam i pisao. Stalno iznova i iznova.. Satima i satima. Izostajao i iz škole ponekada da bih otišao u čitaonicu i pisao dnevnik. 

Srce mi se cepalo. Želeo sam da me neko iskreno voli. Želeo sam da nekog iskreno volim. Uzgred plakao sam i zato što nisam imao lepo detinjstvo (u nekom od narednih postova biće reči i o ovome), zato što nemam dovoljno novca, majka mi je bolesna i pati zbog mog oca alkoholičara.

Sve je vodilo u ponor. Imao sam želju da se ubijem. Da skočim sa mosta. Jedino što me je zadržavalo živog jeste strah da bih nekako mogao preživeti osakaćen i da se mučim ostatak života. Ipak, najtragičnije je, ovo najiskrenije govorim, što sam želeo da "vidim" ko bi mi došao na pogreb, a ko bi plakao.

 Svoje duge dnevničke spise koje bih ispisivao nikada nisam nosio kući. Nikada nisam imao želju da mi roditelji to pročitaju. U njima sam ja krivio sebe za svoju gojaznost, za sve loše što mi se dešava, vređao svoje roditelje, profesore i sve koji su me nervirali!

Imao sam samo 15-16 godina kada sam pisao ovaj "dnevnik". 

Nikada ne bih donosio te papire kući.. Oni bi uvek završavali na drugom mestu. Mestu dalekom od moje kuće, ali u gradu. Negde gde bi neko mogao da ih pročita. Mislio sam da to neko čita, da me razume i pati sa mnom. Mislio sam da nisam jedini koji želi nekog sebi sličnog.

Mesto ostavljanja papira je uvek bilo drugačije. Plašio sam se da neko ne sazna da se BAŠ MENI to sve dešava. Bio bih rasterećen svaki put kada bih odlazio kući iz čitaonice, prethodno lagano spustivši moj "dnevnik" negde na nekoj klupi u parku ili na nekom drugom mestu.

Posle evo već 3-4 godine, shvatio sam da sam pišući taj "dnevnik" izgubio jedan deo mog života koji je ostao zapisan.

SADA SE JAKO KAJEM ZBOG TOGA! 

Želeo sam da sve što napišem negde i sačuvam, a da niko od onih koji to vide ne prepoznaju ko sam ja. Tako je i nastao ovaj moj blog. Blog tužnog dečka koji luta ulicama Beograda i traži sreću. Blog gde me možete upoznati onakvog kakav jesam, golog, bez trunke stida da vam pokažem svoju ličnost, svoje težne i želje... 

Takođe, sada ljudi mogu da komentarišu moj "dnevnik". Sada mogu da čujem i reči podrške, ali se ne nadam samo njima. Smatram da su ljudi uvek isti - kada im treba tvoja pomoć super su, a kada im ne treba brišu te sa liste aktuelnog i ne žele da te vide i da te se sete.